Pismo bratu

od **...SmajLiii...** Čet 16 Avg - 15:19

ovo sam pokupila na jednom forumu.. mnogo je tuzno, ja sam se bas razalostila kad sam procitala... ali je predivno napisano, pa ko hoce, nek baci pogled!

Zivot… pitam se vredi li ga ziveti…? Od jutra do sutra, I tako dalje, do kraja, a mome se kraju vec nadzire pocetak…danima se pitam zbog cega.. zbog cega se ovaj mrak ne zavrsi, maker I bez svetla, bez istine..
Zbog tebe sam pala na dno.. zbog surovosti sudbine prema tebi nestala sam u gorkim trenutcima svoje podsvesti, izgleda zauvek… zelim ti prici, zelim da doletim do tebe, na krilima vetra, da ti kazem ono sto mi je na dusi, da ti opisem svoju tugu za tobom, I pokusam da ti objasnim koliko mi hvale tvoje hrabre I odvazne reci, koje si mi govorio svakog jutra, svake veceri, svakog dana…
Od kada su te andjeli prvi put umesto mene poljubili za dobro jutro, o kada te vise ne posmatram u krevetu do mog… osecam kao da je vreme stalo… kao da cu zauvek ziveti u tom trenutku, zauvek cuti tvoj vrisak, I zauvek slusati tvoje poslednje reci: “mala… najlepsa moja mala…”
kako mi samo nedostajes… bio si moj oslonac, pravi stariji brat, moj idol u svemu… a onda, iznenada, kazu greskom sudbine… nestao si zauvek…
govorio si mi da moram otati jaka… uvek I zauvek moram biti uz one koji me vole… a gde si ti…?
Sada,shvatam da si me ti jedini I voleo… a odrastali smo zajedno, smejali se istim stvarima, I sam nas zivot licio je na reku koja tece velikom brzinom, a mi… bili smo samo listovi drveca koje je reka sa sobom nosila… lepota realnog I nerealnog, sna I jave cinila je nase male ali isuvise lepe zivote… I mogli smo mnogo toga zajedno, ogromna prostranstva otvarala su se pred nasim ocima,a mi, iako smo stojali gotovo spojeno, I cvrsto se drzali za ruke, kao da smo osecali da cemo kroz samo kap vremena nestati.. oboje.. u isti mah… gde su nestali ciljevi, ambicije..? doktori kazu da ti je trebalo samo malo snage I volje… ja se osecam tako nezasticeno, potreban si mi I trudim se, ali ipak ne uspevam da razumem to sto te vise nema…
Dolazis mi u snove.. jasno vidim tvoj lik svakog utorka, bas onako kako sam ga videla poslednji put… kobni poslednji put…
Srce bi da te vidi, bar da na tren cujem melodiju tvog glasa, samo “mala…”
Tonem u svojoj samoci, Filipe… ubija me tisina… a tvoj miris jos uvek caruje u nasoj sobi, I tvoji pehari stoje na svom mestu… I tesi me jedino tvoj duks, opet onaj isti, koji si nosio prokletog utorka, sam, kao I ja… u mom ormaru…
p.s.ostavi mi mesto do sebe u rajskom vozu, jer uskoro ce I meni kraj… cuvaj se Filipe..

VOLI TE ZAUVEK TVOJA MALA PIPI DUGA CARAPA…..

e sad, ovo su neki od postova:

hvala vam na podrsci... ne znam kako da vam zahvalim...
Fill...udario ga je auto pre 2 god.. pred mojim ocima... trcao je da me zagrli, jer sam bas tog hladnog zimskog utorka stigla sa odmora... i... ne znam... ne zelim da razmisljam o tome.. od tada ceo zivot krenuo je naglo nizbrdo... svetla su se od jednom ugasila... i ostala sam sama zauvek.. nastali su ogromni problemi u porodici, ali.. drzimo se... a pricu sam napisala pre oko godinu dana, i tada jos uvek nisam bila svesna sta se ustvari dogodilo.. i danas cuvam njegov duks, taj koji je nosio tog dana, sa mrljom krvi.. i boli me, uzasno... i istina je, sanjam ga skoro svake noci... nedostaje mi isuvise, iako je vreme proslo...

"lazu, duso, lazu, lazu da vreme leci sve..."

znate sta me jako boli??? jutros pricam sa majkom, i setismo se Filipa, i ona meni kaze: "sta glumis budalu, mrzela si ga iz dna duse, jedva si cekala da ode"
ovo me je izbacilo iz takta... a volela sam ga vise od sebe, ne mogu da vam opisem koliko sam bila vezana za njega......
imao je 17 god.

naravno da te razumem, shvatam, znam sata je bol, i kako boli, ja i posle skoro 2 god. jog uvek osecam Filipov miris, zivim za to da opet vidim njegovo lice, cujem njegov glas... i moja se porodica raspala, izgleda zauvek, i nikad nista nece biti kao pre, to mi je savrseno jasno... i svi su mi prijatelji okrenuli ledja. ''znas, niko ne zeli da uneses svoju tugu u njegov zivot''
to su bile reci moje najbolje drugarice, to me je dokusurilo, ubilo...
ali, nasla sam nekako svoj put, kroz maglu sam se probila do njega, ali, bas kada sam pomislila da je mojim problemima dosao kraj, upoznala sam jednog idiota, koji mi je zagorcao zivot, i jos nisam uspela da ga se otarasim... tako je to sa opsnim momcima, a nema mi Filipa, on bi ga ubio, i ne bi razmisljao o posledicama.......

Sad

od ZvEzDaSiCa_ Čet 16 Avg - 15:51

leleeeee kako tuzno....

od jox Čet 16 Avg - 15:56

zaista tuzna pricha...

od **...SmajLiii...** Čet 16 Avg - 16:14

jeste, ja sam se rasplakala kad sam citala... zamislite da vam drugarica u takvoj situaciji kaze ''znas, niko ne zeli da uneses svoju tugu u njegov zivot'' ... strasno...

od kraljica Sub 18 Avg - 11:45

^pa pljunula bi je u chelo direktno..
ma ajde to..vishe ne znash kome da verujesh..ali zamisli tek da ti rodjena majka kaze:"sta glumis budalu, mrzela si ga iz dna duse, jedva si cekala da ode"
bolesnno